Ploska

Čujem da je danas dan humora. Ja mislim da je ljudima koji su duhoviti takav dan često. U to ime…

Davne šezdeset i neke u bolnici našeg grada radili su ljekari, njih dva-tri, koje su znali svi od Unca od Doca. To je bilo vrijeme kada su fiksne telefone imali samo direktori preduzeća u svojim kancelarijama. Fizička lica su uzaludno maštala o tim stvarima.

Dr Jamedžija pozove mog oca i Nikolu Radanovića, obojica u to vrijeme medicinski tehničari u bolnici, i zamoli ih da mu pronađu informaciju gdje se može naći najljepša ploska, pošto uskoro ženi brata, sveštenika Mirka, pa želi da sve bude posebno, jer mu je brat važio kao momak izuzetne vanjštine. Moj otac k’o iz topa kaže doktoru da ne mora dalje tražiti, ni čekati, jer zna odmah čovjeka i broj telefona preduzeća gdje vlasnik ploske radi, pa ga doktor može odmah pozvati i pitati.

Ljekar, sav sretan, tako i uradi.

U preduzeću, gdje su pozvali telefonom, su se razjurili ljudi da nađu ovog što ga Jamedžija traži. To je bilo otprilike kao kad bi sad nekoga Putin lično tražio na telefon.

Sav zadihan je traženi dojurio i jedva uhvatio dah da se javi.

• ‘Alo, ko me zove?
• Ovde dr Jamedzija. Izvinite, samo jedna molba. Ženim brata, pa Vas molim da mi pozajmite Vašu plosku na jedan dan. Vratiću Vam je sutradan. Nenad mi je rekao da Vi imate najljepšu u regiji.
  S’ druge strane tišina.

• ‘Alo, čujete li me?
• Doktore, Vama svaka čast, ali recite tome ko vam je rekao, Nenadu, da mu ja j…. mater!

Čulo se zvučno bacanje slušalice. Ljekar je u čudu držao na uhu svoju slušalicu iz koje je zvečalo tu-tu i pogledom potražio objašnjenje od ove dvojice prisutnih koji su ga uputili na vlasnika ploske.

Vidjevši kako se savijaju od smijeha, shvatio je da je upao u neku humoresku, ni kriv, ni dužan. Nemajući kuda, otac mu je objasnio da čovjek s kojim je doktor razgovarao na telefon ima ženu kojoj je nadimak Ploska.

Pretpili su, naravno, kritike i doktor je zvao čovjeka da mu se izvini, ali ostade priča koja je nadživjela sudionike.