Piši Ponekad Dva-Tri Reda

 

Blago onome ko je svoj život ispleo mustrom od malih običnih stvari koje stanu u dva- tri reda.

Moj otac je zadnjih godina života imao želju da u postanskom sandučetu na ogradi ispred kuće nađe, s vremena na vrijeme, neku poštu, pismo ili slično, samo da je njemu poslano, a kome drugom kad je živio sam.

Često sam putovala po raznim gradovima naše bivše države i redovno sam mu slala razglednice iz tih gradova. Znala sam da će mu biti drago kad se u tamnom sandučetu zabijeli papir i da će sav sretan užurbano ući u kuću, skinuti mali ključ sa mjesta gdje uredno drži sve silne ključeve, a imao ih je kao ključar vojnih magacina, nebrojeno, i požuriti da otvori metalnu kutiju s poštom. Bilo mi je zanimljivo koliko su putovale razglednice. Uvijek sam ga pitala da li je dobio moju depešu jer me zanimalo koliko im treba vremena. Sjećam se, iz Ljubljane je putovala mjesec i nesto. Konjanik bi je prije donio!

Desetak tih zadnjih godina je bio srećan zbog razglednica s juga i sjevera, a bilo ih je i sa ostalih strana. Kada je stari otišao, iznenada, valjda što mu je u imenu sudbina (Nenad), pospremajući njegove stvari pronađem u rokovniku sve složene razglednice koje sam mu poslala. Podsjećanje na te poruke bilo je istovremeno lijepo i tužno.

– Dragi tata, ja sam u Ljubljani u hotelu “Slon”. Zamisli kakav je to hotel!

– Pozdravljam te iz Trebinja. Nisi nikad ovde bio, a da znaš kako je lijep grad. Tvoja Nerka!

– Tata, u Dubrovniku sam. Danas sam na Stradunu tražila tetku Milanku u Boškovićevoj 1. Rekla mi je susjeda njena da je umrla. Žao mi je, bila je sama.

– Stari moj, ja sam u Opatiji. Ovde niko ne pati, tata, svi su srećni i uživaju. Predivno je!

– Zagreb! Ti sad ne bi poznao, osim Ilice, ovaj grad. Kad si bio u vojsci ovde, sve je bilo sigurno drugačije. Vidjela sam bolnicu u Vlaškoj gdje si kao vojnik radio. Lijepa je. Puno pozzzz…

Još je bilo u knjizi mnogo mojih razglednica, poruka na njima koje su ga uveseljavale i ispunjavale dane, moje i njegove.

Danas vidim u sandučetu bijela koverta. Drago mi, sve mislim neko meni šalje pismo ili razglednicu s puta. Otvorim – piše da bismo trebali platiti potrošenu vodu. Ok, sve se vraća, sve se plaća!