Đavo Nosi Tašnu I Cipele

Sjećam se te sredovečne, obične, naše seoske žene i njene neobične priče i posjete našoj kući. Do tada je nikada nisam vidjela i nisam znala ko je ona, ali moja mater je vrlo srdačno primila u goste. Doduše, nije htjela ući u kuću već je sjela na doksatu u stolicu i dugo se namještala, nervozno, vidno umorna od hodanja, a i s nekom tamnom sjenom na licu od nevolje koja je potjerala u grad. Nikada nije bilo jednostavno seoskoj ženi na cijeli dan otići od kuće, treba se brinuti o stoki u štali, nahraniti živinu, bašta plače ako je ne vidi svaki dan, njive, ukućna čeljad, ručak, užina i ko zna šta svakog dana ima na rasporedu svog tegobnog života. Ako i moradne, onda je to zbog doktora ili neke teške muke slične ovoj.

Dan je bio pravi proljetni. Začas je iznenadna gošća bila počašćena, po običaju, kafom i sokom i mater je sjela preko puta gošće na verandi. Nakon nekoliko uobičajenih rečenica „kako ti i svi tvoji“ ili „šta ima kod vas kući, kako ste sa zdravljem“, počela je Darinkina priča isprekidana uzdasima i kletvama. Kuhnjski prozor je bio otvoren, a on gleda na verandu tako da sam cijelu priču slušala od početka.

Moja sestro draga, šta nas snadje… Ona moja budala, zglaiz’o k’o niko, crne bruke što nisi još čula!
Otpi gutljaj kafe, jednom rukom svoju dugu crnu suknju nesvjesno premješta s mjesta na mjesto i jednu nogu potkuplja da na nju sjedne. Poče priču:

• Otišla nevista još jesenas sa učenicima i školom na onu đavliju, kako se kaže, onaj put kad djecu vode po hotelima i kupila negdje, da li u Zagrebu ili negdje tamo, sebi cipele i tašnu da ima za proljeće. Kad se vratila, kaže meni „ja ću, majka, ovo ostaviti u kutiji ispod mog kreveta, pa neka čeka do aprila, kad se bude moglo nositi da imam novo“.Tako i bi.
• Moja sestro draga, neki dan krenula u školu na posao i veli „danas ću obuti nove cipele i uzeti tašnu pa da pronosam“. Cijeli sat je nešto prevrtala po kući i tražila, pitam je „šta je snajka, šta tol’ko tražiš po kući“, a ona sva izbezumljena gleda me, u rukama joj prazna kutija, kaže „nema, majka, cipela, samo prazna kutija ispod kreveta!“
• „De, snajka, ko zna gdje si ih ostavila, pa zaboravila, ajde, bona, gdje će biti, nisu mogle nestati“. Mi smo cijeli Božiji dan tražile, svu kuću pretresle i nema, pa nema! Ne mogu je, sestro draga, u oči pogledati, tražimo, a ne gledamo se, jer i ona i ja odmah smo znale da je onaj nesretnik im na tragu, a Boga molim da odnekud ispadnu.

Ode taj dan snajka na posao u starim cipelama i nema je cijeli dan kući. Kukam po dvorištu da me niko ne čuje, molim se da ne napravi kakvo zlo, vidila sam da je bez pameti ostala. Kad je uveče zadnjim autobusom došla kući, znala sam da se nešto dogodilo. Bože učuvaj, pa eto ti!

Baci one svari iz ruku što je donjela djeci, neko voće i staru tašnu i stropošta se na kauč pored šporeta i poče plakati k’o godina. Vidim neko zlo i naopako! Velim joj „snajka, šta je, smiri se, ženo, pusti kraju šta god da je, rješićemo nekako“.

Sabra se malo i onako plačući priča. Otišla iz škole u centar grada i sjela u ćevabdžinicu. Naručila ćevape da ne bude sumnjivo ljudima što sjedi sama, jer znala je da će dugo morati čekati, pa da razvuče, da ima šta raditi u kafani. Kaže, sirota „jedem ja ćevape, jedu oni mene, ali čekaću do ponoći ako treba!“

Čekala, Boga mi, više od sata i to polako jela, kad ide iza ćoška ona, Slavica. Znala je snajka da tu rospija stanuje, zato je i napravila čeku, da je vidi kad naiđe. Kaže, sređena, utegnuta k’o lampa, a na nogama snajkine nove cipele i tašna preko ramena! Sirota se okamenila, znala je za mog nesretnog sina i za nju već dvije godine, znala je da joj nosi i daje sve i svašta, ali sestro, ko će pomisliti da će i njene cipele ispod kreveta odnjeti svojoj kurvi i kad hoće đavo, da se potrefi, da nose isti broj.

Nakon dugog ćutanja i slušanja moja mater je upita: „Pa, zar joj nije ništa rekla i pustila je da šeta u njenim cipelama?“

• Nije smjela ni pisnuti, ona bi snajku progutala, a još bi kod kuće onaj katil je prebio kad dođe. Šta ti je, sestro, k’o da si jučešnja?
• Pa, šta on reče kad ste ga kod kuće dočekale?
• Ništa, pitam ga „crni sine, i stvari si iz kuće počeo iznositi kurvama“, a on kaže „nemam ja pojma o čemu vi pričate“, okrene se i ode, nema ga dva dana.

Ja sam, žalosna, u svoj svojoj muci rekla snajki da idemo kod hodže da još i to probamo, jer neki nečastivi, sestro, ga nosaju i njime upravljaju. Odemo, tako, jedan dan ja i nevista hodži i da nam neki zapis. Kad smo mu ispričale sve o njemu, nesretniku, po đavolstvu reče da to moramo staviti ispod njenog praga. Nas dvije, crne kukavice, krenemo jedan dan kad se već smrkavalo, da nekako probamo to staviti pod prag. Ponesem malu sjekiricu u torbi i polako u grad. Raspitale smo se kad kučka radi da potrefimo kad je u drugoj smjeni. Stanuje na drugom spratu, našle smo i vrata, piše na njima prezime. Zgrabim sjekiru i pokušam na brzinu da podignem prag, makar malo, da samo možemo gurnuti papir, ali čuje se, škripi k’o da se zgrada ruši. Taman ja nekako podignem ivicu praga, snajka se sagela i na koljenima kleči i gura papir da se ne vidi, kad se vrata otvoriše. Sinu svjetlo iz hodnika stana i obasja nas, utom se začu vriska i pomaganja.

Upomoć, zaklaše me sjekirom!
Vrišti kurva,čuje se do ulice! Izljeću komšije na vrata, ču se vriska i drugih žena iz komšiluka, neki brkati komšija u potkošulji viče „zvaću policiju!“

Ja stojim k’o ukopana sa sjekirom u ruci, nevista na koljenima ispred vrata, ne može od straha ni ustati. Kako smo poskakale i sručile se niz stepenice i kad izletismo iz zgrade i nađosmo se napolju, ni sam Bog ne zna. Dugo se za nama čula galama, čini mi se sve do sela.

Onaj gad, kad je sutradan došao kući, htjede nas povješati obje, jedva se izvukosmo, ali sestro draga, sad moramo na sud, kurva nas tužila i ima pet svjedoka da smo došle joj kući i napale je sjekirom. Kaže „stara je mahala sjekirom da me ubije, a snajka je čučala i htjela je uhvatiti za noge da ne može bježati“. Eto, zato sam danas došla u grad, da pitam gdje da nađem nekog advokata, tako snajki rekli u školi, da je najbolje da nađemo i da odemo nekom psihijatru po papir, da se nekako ispetljamo iz ovoga.

Crna eldo šta me snađe pod stare dane!

Brisala je, cijelo vrijeme dok je pričala, oči i obraze. Od uzbuđenja su joj se usta sušila, pa je povremeno pila sok i kafu. Kršila je ruke i čekala da joj moja mater nešto kaže što će je bar za trenutak utješiti i dati nadu da će njena agonija prestati.

• Hajde, Darinka, smiri se malo i popij nešto, prestaće on jednog dana, proće ga ta budalaština, nije ništa orlovoga vijeka.
• Ti, k’o dijete! – obrecnu se Darinka na moju mater, „nije narod ‘zalud rekao, kad ‘ladna voda i kurva ponesu, nema spasa!“

Po običaju, majci je uvijek svako više kriv nego njeno dijete i u svojim teorijama odbrane i naivnom tumačenju sinove bezgrešnosti ide dotle da je on pod nekim magijama i vradžbinama nečastivih sila, da uopšte i ne zna šta radi. Uzdisala je teško i prolila dosta suza tog dana zbog svog jedinog sina. Te suze je samo on mogao izbrisati, ali… imao je preča posla. Popravljao je Slavicin rasklimani prag preko kojeg je prelazio svakog dana u svoj nespokoj, i kad dođe i kad pođe.