Da Je Živ!
Da je Dučić živ, on i ja bismo imali neformalno takmičenje “Ko više voli Francusku?”. Lijepo je on rekao da ljude dijeli u dvije grupe, one koji vole i one koji ne vole Francusku. Ovi drugi, s njim nemaju šta pričati!
Tako je otprilike i sa mnom, samo u malo blažem obliku posle ’99-te i bombardovanja .
Ljetna noć u Nici. Diktafon spreman, nosim da snimim intervju za moju autorsku emisiju “Poziv na rendez-vous”. Da bi to sve ličilo na francuski štih i autentično, odlučila sam da sve bude na francuskom jeziku osim mene i pitanje, jer od tog jezika znam samo “merci”!
Sada kad razmišljam o svemu tome i mome krstarenju po ulicama Nice i Monte Karla gledajući koga nafatati i privoliti za razgovor, pitam se da li sam bila normalna i koje sve neprijatnosti su se mogle dogoditi, jer nije u svakoj državi prihvatljivo da zaustavljate nepoznate ljude i pitate ih šta misle o bilo čemu?! Valjda Bog pomogne kad nešto radite čistog srca i iz velike ljubavi, pa je sve prošlo bez problema.
Dvojica mladih muškaraca sede u bašti kafea u Nici i razgovaraju. Elegantni, uredni, pismene face i to je sasvim dovoljno razloga da se osmjelim i da ih zaskočim iz zasjede s pitanjem. Prvo se izvinjavam uz predstavljanje na engleskom I objašnjenje da snimam emisiju za radio program i molim da odgovaraju na svom maternjem jeziku. Uključujem diktafon i pitam – zbog čega se Francuzi smatraju najboljim ljubavnicima u Evropi? Šeretski se osmjehuju dok pričaju u diktafon, jedan pa drugi, a ja pojma nemam šta ljudi govore. Računam na njihovu pristojnost i da su gospoda, pa da neće iskoristiti moje neznanje da naprave fazon i pričaju nešto što nema veze s pitanjem.
Tako se scena ponavlja nekoliko puta, u raznim ulicama Nice, samo s drugim sagovornicima i na isti način. Ja pitam na engleskom, a tražim da odgovaraju na francuskom, iako počinju odgovor na engleskom, ja ih prekinem i zamolim da govore na čuvenom romanskom. Svaki put dok oni ljubazno odgovaraju na moja razna “ljubavna” pitanje, jer šta drugo pitati Francuze nego o ljubavi, ja nemam pojma šta pričaju, a dok ih gledam u oči blefiram da sve znam i još značajno klimam glavom u znak odobravanja.
Jedne od tih večeri, savršeno obučena dama lagano hoda u glavnoj ulici Nice i potvrđuje pravilo da kad sretneš Francuskinju, ne znaš da li je pošla ili se vraća s ljubavnog sastanka. Besprekorno izgleda. Haljina do njenog kolena koje izgleda da je od svile i pliša, negovanog od rođenja. Tašna s prošivenim kockicama kao mini-baklave i lančićem, “Chanel” u bež boji, okačena preko ramena koje sija osunčano, dovoljno, da podseća na breskvu. Tri tanka kaiša pridržavaju stopalo sa savršenim pedikirom i mekoćom pamuka njene roze tabane. Sigurna sam da ovako izgledaju princeze, kao mirisne pufne iz pudera .
“Sorry, madam“, iskombinujem na dva jezika izvinjenje i pitam je koliko joj znači što svi odaju priznanje Francuskinjama da su najelegantnije žene i najposebnije ljubavnice? Dok ušećereno priča na jeziku ljubavi i dok ja ništa ne razumijem šta govori, u sebi mislim da zbog ovakvih žena se postaje lezbejka, ali sačekaj lečka!
U centru Nice uskačem s prijateljem u tramvaj. Na sljedećoj stanici ulazi i seda na sedište preko puta mog muškarac 40-ih godine, oličenje Francuza u dobrom izdanju. Zgodan, lep, pravi muškarac za poželiti, ako ste već žena sklona maštarijama i estetici. Dok ga kradom posmatram u sanjarenju stigoh u Provansu, naravno s njim, niz njegovo čelo slijevaju se kapljice znoja od sparine vrele, ljetne večeri i njegovog trčanja dok je maločas, u zadnjem trenutku uskočio u tramvaj. Obučen u košulju kratkih rukava i farmerice, ni sam nije imao mogućnost da obriše graške znoja koje su klizile s čela jer, očigledno, maramicu nije imao u džepu kao i većina današnjih muškaraca. Ja imam fobiju od znoja na licu i njegov mi je stvorio nelagodu, gledajući kako ne zna da riješi banalnu situaciju, tu, pred dvadesetak ljudi oko njega.
U sekundi sam smislila plan i već pripremila rješenje dok smo se podizali sa stolica da izađemo na sljedećoj stanici. Propustila sam ispred sebe mog saputnika s kojim sam i došla u Francusku. Dok je izlazeći bio meni okrenut leđima, ja sam u trenutku prolaska pored Žan-Mišela, Emanuela, Simona ili ko zna kojeg imena, lagano, neprimjetno u njegovo krilo ispustila bijelu, papirnu maramicu. Najprije se trgao od iznenadne situacije, a sljedećeg trenutka je ozareno me pogledao jer smo se shvatili u sekundi. Pored vrata, dok je tramvaj usporavao, čekali smo da se vrata otvore i da izađemo, pogledala sam u njegovom pravcu šeretski se osmjehujući. On je, kao saučesnik u maloj intrigi bez predumišljaja, zatečen ali vješt, prihvatio da odigra svoju ulogu, a da me ne ofira pred čovjekom koji stoji s moje desne strane pred vratima tramvaja. Dao mi je znak rukom da mi se zahvaljuje dok je drugom, s maramicom, brisao znoj s lica i vrata. Kad smo izašli iz tramvaja, na pločniku sam se okrenula da ga još jednom u životu pogledam, jer to su situacije za koje možete dati ruku u vatru i biti sigurni “nikad više“!
Sada, uvjeren da je situacija bezopasna po mene, nepoznati muškarac je mahao svojom rukom, podignutom visoko iznad glava putnika koji sede i osmehom zahvalnosti želeo da makar tako pokaže da poštuje moj gest. “Au revoir” moj dragi Žan-Mišel, Emanuel, Simon ili ko zna, koje je tvoje ime. Nikada on neće znati koliko je taj trenutak ispunio izmaglicom ljetnu noć u Nici.
Stigoh kući s punim diktafonom tuđih priča i nosim ga kao tempiranu bombu za koju ne znam kad će i da li će eksplodirati. Pronađem odmah prevodioca s francuskog, ženu koja čak ne želi da naplati uslugu, jer joj je drago da mi može pomoći, a ja ću je svakako pomenuti u emisiji na odjavnoj špici. Čekam kao osuđenik šta će reći žena kad čuje izjave s diktafona i molim se da ne bude nekog blama s obzirom na moje neznanje . Žena mi sve potanko prevede i ja odahnuh!
Muškarci su rekli generalno, da su oni poznati ljubavnici zato što od rođenja ugađaju svojim djevojkama, ženama uopšte, i sve čine za njih (kako da prepravim život od rođenja i državu). Dama-princeza je vrlo slikovito objasnila da jedino Francuzi poznaju peti ukus, pored četiri koja svi znaju: slano, slatko, kiselo i ljuto, a to je slast ili kako njene senzualne usne izgovoriše – umumije! To je čarobna formula koju njihovi muškarci ispiju u čaši rozea uz svaki ručak, dok gledaju bistro jezero u očima voljene žene.
Kako sam bila sretna kad je emisija sklopljena! Sve je odisalo na tu njihovu otmenost, kulturu, kroz eter je mirisalo na parfeme. Mislila sam da će možda neki naši muškarci poslušati i promijeniti se, bar za ič!
Upamtila sam te nove lekcije i zauvijek shvatila različitost komšija. Pored prekrasnih kesa od najlona iz njihovih butika koje čuvam kao relikvije i sad u kući, ostale su priče na CD-u snimljene, ukusi, boje i mirisi Azurne obale.